Želite da rešite spor razgovorom. Druga strana ne želi ni da razgovara. Šta sada?
Ovo je pitanje sa kojim se mnogi suoče tek kada ozbiljno počnu da razmišljaju o medijaciji.
Možda ste već pokušali da razgovarate. Možda je bilo nekoliko neuspešnih pregovora. Možda je komunikacija potpuno prekinuta, a konflikt sve više opterećuje porodicu, posao ili poslovni odnos.
I onda čujete za medijaciju. Pomislite: Možda bi ovo moglo da pomogne.
Ali postoji jedan problem. Druga strana ne želi medijaciju.
Šta tada možete da uradite? Da li možete nekoga da naterate da učestvuje? Šta ako druga strana ignoriše poziv? Da li ima smisla pokušavati ponovo? I da li odbijanje medijacije znači da je jedini preostali put sud?
Odgovor nije uvek jednostavan, ali jedna stvar jeste jasna: medijacija počiva na dobrovoljnosti. Zakon o posredovanju u rešavanju sporova propisuje da se postupak sprovodi dobrovoljno, na osnovu izričite saglasnosti strana, uz određene zakonske izuzetke.
To znači da medijator ne može da natera drugu stranu da prihvati dogovor. Ali to ne znači da ne možete ništa da uradite.
Medijacija počinje spremnošću da se razgovara
Za razliku od sudskog postupka, u kojem jedna strana može pokrenuti postupak i bez saglasnosti druge, medijacija zahteva aktivno učešće strana.
To je ujedno njena velika prednost, ali i granica.
Medijator nije sudija koji donosi odluku umesto vas. Njegov zadatak je da pomogne stranama da razgovaraju, razumeju interese i pronađu moguće rešenje spora.
Zato se u medijaciji ne postavlja pitanje: „Ko može da natera drugu stranu da pristane?“
Mnogo korisnije pitanje glasi: „Šta mogu da uradim da druga strana bude spremnija da razmotri razgovor?“
Tu se prostor za delovanje značajno širi.
Šta kada druga strana odbije medijaciju?
Prvo, nemojte odbijanje automatski tumačiti kao konačnu odluku.
Ljudi često odbijaju medijaciju iz razloga koji nemaju mnogo veze sa samom medijacijom.
- Neko ne zna šta ga očekuje.
- Neko misli da će morati da „popusti“.
- Neko veruje da je prihvatanje medijacije priznanje krivice.
- Neko je već toliko ljut da mu je sama ideja razgovora sa drugom stranom neprihvatljiva.
- A neko jednostavno ne veruje da razgovor više može bilo šta da promeni.
Zato je važno napraviti razliku između: „Ne želim medijaciju.“ i „Ne želim još jednu svađu.“ To nisu nužno iste stvari.
Ako druga strana medijaciju doživljava kao još jedan prostor za konflikt, način na koji joj je predlažete može napraviti ogromnu razliku.
Kako predložiti medijaciju bez dodatnog zaoštravanja konflikta?
Jedna od najvećih grešaka jeste predstavljanje medijacije kao još jednog pokušaja da drugu stranu ubedimo da smo u pravu.
Na primer: „Treba da ideš na medijaciju jer je očigledno da si ti problem.“ Ili: „Medijacija će pokazati ko je u pravu.“
Takva poruka teško da će otvoriti vrata razgovoru. Mnogo bolje je fokusirati se na ono što medijacija jeste, a ne na ono što želimo da dokažemo.
Možete reći: „Ne tražim da se sada složimo. Predlažem da pokušamo razgovor uz neutralnu osobu koja može da nam pomogne da vidimo postoji li rešenje.“
Ili:
„Ne moramo unapred da znamo kako će se ovo završiti. Hajde samo da razmotrimo da li razgovor uz medijatora može da nam pomogne.“
Razlika je velika. Ne tražite od druge strane da prihvati vaše rešenje. Tražite da razmotri proces u kojem će i ona imati priliku da iznese svoje interese.
Da li neko može biti primoran na medijaciju?
U osnovi, ne.
Dobrovoljnost je jedno od ključnih načela medijacije. Strane same odlučuju da li će učestvovati i da li će prihvatiti ponuđeno rešenje.
Postoje, međutim, situacije u kojima poseban zakon može predvideti pokretanje medijacije kao uslov za vođenje određenog sudskog ili drugog postupka. I tada je važno razlikovati obavezu da se određeni postupak pokrene ili da se strankama ukaže na mogućnost medijacije od obaveze da prihvate određeni dogovor.
Niko ne bi trebalo da bude doveden u situaciju da mora da potpiše sporazum protiv svoje volje.
Upravo je to jedna od osnovnih razlika između medijacije i odlučivanja pred sudom: u medijaciji strane zadržavaju kontrolu nad ishodom.
A šta ako druga strana uopšte ne odgovara?
Ovo je još jedna česta situacija.
Pošaljete predlog.
Nema odgovora.
Pošaljete ponovo.
I dalje ništa.
U takvoj situaciji važno je znati da ćutanje ne treba tumačiti kao pristanak.
Prema Zakonu o posredovanju u rešavanju sporova, postupak se pokreće prihvatanjem predloga za pokretanje postupka, dok je dobrovoljnost osnovno načelo postupka.
Drugim rečima, neodgovaranje nije saglasnost za medijaciju.
Ali ni ovde nije nužno dobro odmah zaključiti da je sve završeno. Ponekad je problem u načinu komunikacije.
Ako je druga strana dobila formalni poziv koji joj nije dovoljno jasan, možda ne razume šta se od nje očekuje.
Ako je komunikacija već ozbiljno narušena, direktno obraćanje može samo povećati tenziju.
U takvim situacijama može biti korisno da predlog medijacije bude formulisan jasno, neutralno i bez pritiska, ili da se o mogućnosti medijacije razgovara preko advokata ili druge osobe od poverenja.
Može li advokat predložiti medijaciju?
Naravno.
Advokat može imati veoma važnu ulogu u tome da svojoj stranci objasni šta medijacija jeste, koje su njene prednosti i ograničenja i da li je konkretan spor pogodan za takav način rešavanja.
Još važnije, advokat može pomoći da se medijacija ne doživi kao odustajanje od pravne zaštite.
Jer predlog za medijaciju ne znači:
„Odustajem od svojih prava.“
On može značiti:
„Želim da proverim postoji li način da svoj spor rešimo brže i dogovorom.“
Strana može imati pravnu podršku svog punomoćnika i istovremeno učestvovati u medijaciji.
To je posebno značajno u složenijim privrednim, radnim i imovinskim sporovima, gde učesnicima često nije potreban samo pravni odgovor na pitanje ko je u pravu, već i dogovor o tome kako će odnos izgledati nakon spora.
Šta mogu da urade poslodavac, institucija ili član porodice?
Ne mogu jednostavno da „narede“ stranama da se dogovore. Ali mogu da stvore prostor u kojem je dogovor moguć.
Recimo, poslodavac može prepoznati da konflikt između zaposlenih počinje da utiče na tim i ponuditi mogućnost medijacije.
Institucija može informisati strane o tome da postoji mogućnost mirnog rešavanja spora.
Članovi porodice mogu podstaći osobe u konfliktu da razgovaraju uz podršku neutralne osobe – bez zauzimanja strane i bez dodatnog pritiska.
Ključna reč je ponuditi, a ne nametnuti.
Jer kada se medijacija pretvori u još jedan oblik pritiska, gubi se upravo ono što joj daje smisao.
Kada nema smisla insistirati na medijaciji?
Ovo je možda najvažnije pitanje.
Ako druga strana jednom kaže „ne“, to ne mora biti kraj priče.
Ali ako uporno odbija svaki oblik razgovora, ne pokazuje nikakvu spremnost da učestvuje ili procena okolnosti pokaže da medijacija nije odgovarajući način rešavanja konkretnog spora, nema smisla beskonačno insistirati.
Medijacija nije cilj sam po sebi.
Cilj je rešavanje konflikta.
Zato je ponekad najbolja odluka prihvatiti da trenutno nema uslova za medijaciju i potražiti drugi oblik pravne ili institucionalne zaštite.
U nekim sporovima potrebno je prvo obezbediti zaštitu prava, dokumentaciju ili druge uslove da bi razgovor uopšte kasnije bio moguć.
Zbog toga procena pogodnosti spora za medijaciju nije formalnost.
Kako medijator procenjuje da li je spor pogodan za medijaciju?
Medijator ne posmatra samo pitanje oko kojeg se strane spore. Posmatra i širi kontekst.
- Da li postoji prostor za dogovor?
- Da li strane mogu da učestvuju u procesu?
- Da li postoji spremnost za makar minimalnu komunikaciju?
- Da li postoji neravnoteža koja bi mogla da ugrozi ravnopravnost strana?
- Da li je predmet spora takav da strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima?
Zakon predviđa primenu posredovanja u sporovima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako posebnim zakonom nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, i kada posredovanje odgovara prirodi spora i može doprineti njegovom razrešenju.
Zato dobar medijator neće obećati: „Mi ćemo ovo sigurno rešiti.“
Umesto toga, pomoći će stranama da procene postoji li realan prostor za proces.
To je velika razlika.
A šta ako druga strana pristane, ali medijacija ipak ne uspe?
I ovo treba otvoreno reći: medijacija ne garantuje sporazum. Njena vrednost nije u tome što će svaku situaciju pretvoriti u dogovor.
- Nekada će strane postići sporazum.
- Nekada će rešiti samo deo pitanja.
- Nekada će shvatiti da su njihove pozicije i interesi jednostavno previše udaljeni.
I to je legitimni ishod. Ako medijacija ne uspe, to ne znači da je neko „izgubio“.
To znači da je proverena mogućnost dogovora.
Zakon predviđa da strane mogu pokrenuti medijaciju pre ili nakon pokretanja sudskog postupka, kao i tokom određenih faza postupka.
Zato neuspešna medijacija ne mora da zatvori vrata drugim oblicima rešavanja spora.
Ponekad problem nije u tome što druga strana ne želi medijaciju
Kada kažemo: „Druga strana ne želi medijaciju“, lako je zaključiti da je problem u drugoj strani.
Ali konflikt je gotovo uvek složeniji.
- Možda druga strana ne želi ovakav način razgovora.
- Možda ne veruje da će biti saslušana.
- Možda se plaši da će izgubiti.
- Možda još nije spremna.
- A možda jednostavno ne vidi razlog da bilo šta menja.
Upravo zato prvi korak ne mora biti insistiranje na medijaciji.
Može biti pokušaj da razumemo šta stoji iza odbijanja. Jer kada znate razlog, lakše je proceniti postoji li prostor da se nešto promeni.
Ako druga strana misli da je medijacija „sud bez sudije“, treba objasniti razliku.
Ako misli da će morati da prihvati tuđi predlog, treba objasniti da strane same kreiraju sporazum.
Ako se plaši direktnog susreta, treba razmotriti kako se proces može organizovati tako da komunikacija bude bezbedna i strukturisana.
Ako jednostavno nije spremna – možda je najbolja odluka dati joj vreme.
Kada razgovor ponovo postane moguć
Medijacija ne počinje u trenutku kada ljudi sednu za sto. Često počinje mnogo ranije.
Počinje trenutkom kada neko prvi put kaže: „Hajde da vidimo postoji li drugi način.“
To ne mora odmah promeniti mišljenje druge strane.
Ali može promeniti ton konflikta.
Umesto: „Moraš da pristaneš.“
poruka postaje:
„Ako želiš, postoji mogućnost da pokušamo da rešimo ovo uz pomoć neutralne osobe.“
Ta razlika može biti dovoljna da se vrata koja su bila zatvorena makar malo otvore.
A kada razgovor postane moguć, medijator može preuzeti ono što je najteže: da pomogne stranama da razgovaraju o problemu bez stalnog vraćanja na pitanje ko je kriv.
O tome koliko način vođenja razgovora utiče na mogućnost dogovora pročitajte i naš tekst „Zašto pregovori propadaju i kako ih vratiti na put dogovora?“, koji se upravo bavi trenutkom kada razgovor sklizne iz rešavanja problema u borbu za to ko je u pravu.
Ne možete naterati drugu stranu da želi dogovor. Ali možete promeniti način na koji joj ga nudite.
To je možda najvažnija poruka ovog teksta. Ako druga strana ne želi medijaciju, nemojte odmah zaključiti da je sve izgubljeno.
Ali nemojte ni pokušavati da je beskonačno pritiskate. Proverite zašto odbija.
Objasnite šta medijacija jeste, a šta nije.
Predložite razgovor bez zahteva da unapred prihvati bilo kakav ishod.
Uključite advokata ako je potrebno.
Dajte drugoj strani prostor da donese odluku.
I, što je najvažnije, procenite da li je medijacija uopšte pravi put za konkretan spor.
Jer medijacija ne funkcioniše zato što su svi učesnici već spremni da se slože.
Ona funkcioniše kada postoji dovoljno prostora da se neslaganje pretvori u razgovor, a razgovor u mogućnost dogovora.
A ako taj prostor trenutno ne postoji?
Onda nije neuspeh priznati to.
Ponekad je potrebno vreme.
Ponekad drugačiji pristup.
A ponekad drugi oblik rešavanja spora.
Važno je samo da odluka bude doneta informisano, a ne iz pretpostavke da je jedina alternativa konfliktu još veći konflikt.
Da li je medijacija pravi izbor za vaš spor?
Ako niste sigurni da li konkretna situacija ima potencijal za medijaciju, pogledajte i tekst „Da li je medijacija pravi izbor za vaš spor?“, u kojem su objašnjene okolnosti u kojima medijacija može imati najviše smisla i šta strane mogu realno očekivati od procesa.
Ako se suočavate sa sporom i želite da proverite da li postoji prostor za medijaciju, obratite se Institutu za medijaciju, pregovaranje i javne politike i informišite se o mogućnostima za rešavanje konkretnog konflikta.